Slučajno, neplanirano, zajedno. Mi i lepo vreme. Ludi putevi i druga brda.
Prvi put kroz Ovčar/Kablar. Znala sam da nam je priroda bujna, da su nam ptice
glasne, da su nam potoci brzi. Ali, zaboravis koliko i kako mirišu i izgledaju
u svakom delu dana ponaosob, zaboraviš kako se čuje mir. A čuje se kroz zvuk
ponekog zvonca oko vrata belih, grudvastih stada, mirise kroz procvetale trešnje,
i vidis da se nečije drvene tarabe, koje danju uspravljene uživaju na suncu sve
tiše busaju da omedje deo zemlje kroz mrak. Planine, velike, ali pitome, kao da
se hvale svojim rastinjem, sočne od prolećne rose, zelene, jos ne oprljene
letnjim suncem. Svuda svetlost, i u pod drvetom i u očima potoka. Svuda
zelenilo, i u jezeru.
A onda
planine postaju čvršće, ne ugibaju se pod mekim zelenilom, vec sve česce
zelenilo dobija neku oporu boju, tamniju. Put oštriji, smetaju mu brda. I tako
do Mećavnika. Mokra Gora toga dana kao da je isparavala. Topla, ali jos uvek
vlažna zemlja. Vazduh ni svež prolećni, ni suv letnji. Mećavnik - simpatična
zamisao. Previše ljudi da bih osetila pravu lepotu ovog mesta. Mislilo se o detaljima.
Mozda je
previše drugih utisaka došlo kasnije, pa je ovaj ostao prilično zatrpan u mom
sećanju. Prilično sam se i potrudila da ga izvučem odatle, ali ono dalje je
ubrzavalo njegov hod kroz moje misli. A dalje je Višegrad i Bosna. Zemlja stisnuta izmedju kamena i vode. Izmedju
tri strane. Tri religije. Priroda prelepa u svojoj strogosti. Strašna u svojoj
lepoti. Višegrad, i dalje kasaba, mala i, cini se, hermetična, najpitomije je što
sam videla u delu Bosne kroz koji sam prosla. Rasut pored Drine, zelene, široke,
ponosan na svoj stari most. Most koji ga cini ne jednim osrednjim bosanskim
gradićem, vec suštom znamenitosti. Pisati o značaju ovog mosta za Višegrad, o
genijalnosti Andrićevoj koji je njegovu prošlost i značaj sačuvao od zaborava, u
jednom blogerskom postu bilo bi, po meni, krajnje nekorektno. O tome svedoče mnogo ozbiljnije
stranice. Ali ono što znam jeste, da se na ovo mesto bez predznanja ne ide. Ne,
ako želite da ga doživite. Videćete ga svakako, jer takva lepota se ne da
sakriti, a u vreme kada je nastao bila je ne retka, već izuzetna. I danas je to
isto, bez obzira na to što njegove ivice vise nisu oštre, što se sa njegovog
nekada belog kamena više ne sliva “mleko“ dok pada kiša, što više nije
najveći. Ali taj kamen koji nemo gleda vekove koji se prevrću preko njegovih ledja,
tih jedananest kupola za čije zidanje su žrtvovani životi, savršeni lukovi čiji
su krajevi izgubljeni u zelenoj reci, sudili su i služili vekovima životu Višerada.
Gledao je most lomove u čoveku i oko njega, izdržao konje velikih carevina, pomogao Fati Avdaginoj da odrzi rec, Ali
hodži da veže život svoj za kamen, Ćorkanu, da bar za trenutak bude Bodlerov
albatros kome se divi palanacki narod dok je „u letu“, i koga ismeva kad ponovo
bude jedan od njih.
I dalje Bosna. Zarobljena u vremenu, prošlom, tu gde ima ljudi, i davno prošlom, tu gde je priroda netaknuta kao da ih nikada nije bilo. Zastrašujuce lepa. Od Foče do planine Čemerno Drina vuče pogled i kotrlja ga penušavo preko kamenja. Na Čemernom jezivo pada mrak. Kao iz slavine, a put vodi do pod samo nebo, jos korak i sudilište. Pogled se zakucao za zaledjeni kamen koji ne prestaje da preti. Okolina mračna, hoteli napušteni. Go kamen i divlji konji. Malo sta još...
"U svim pravcima"...ocekujuci more...
P.S. Post ima veze samo sa utiscima i odsjajima prošlih vremena koje sam donela sa sobom nazad. Nema veze sa modom.
